Durmitor - Uspon na Bobotov kuk

I naravno da nismo odustali od pokušaja da osvojimo Bobotov kuk (najviši vrh Durmitora i Crne Gore uopšte). Jer još od kada su prvi put hodali tom divljom lepotom rekli su mi, jednoglasno, da sledeće godine žele da osvoje najviši vrh Durmitora. A ja, ja nisam baš bila za to... Činilo mi se kao preveliki i preriskantni zalogaj za nas, u odnosu na sva dotadašnja "penjanja"...


A onda kada je sudbina svoje kockice složila tako kako ih je složila jednoglasno smo rekli da ćemo se ovog leta popeti tamo i uspon posvetiti NJEMU... NJEMU koji nas je prerano napustio, NJEMU koji bi danas proslavio svoj 38-mi rođendan, NJEMU čije srce i dalje kuca i daje impuls života nekom drugom, NJEMU koji će živeti u nama dok je nas...


Da budemo iskreni imala sam noćne more danima pred uspon, pokušavala da izvrdam, mrdam... sve samo da se ne penjemo na Bobotov kuk jer sam dosta čitala (i suviše), dosta gledala filmiće penjanja i delovalo mi je suviše rizično... 



Tu više nije bilo pitanja izdržljivosti, kondicije... bio je strah pitanja "grešaka" čija je cena život... a ONI su mi suviše dragoceni, suviše vredni... vredniji od svih vrhova ovog sveta...


Ipak nadglasana sam i dan pred uspon nekako sam se smirila i pomirila i...
Nije tako strašno... Laganica smo ga osvojili i moj strah je bio neosnovan



Da se razumemo, nije lagana šetnja, ima rizika, ima strmina, ima litica i svega ali sve se to da savladati... I jeste da se greške ne praštaju ali... U životu ponekad treba udahnuti duboko i bez obzira na sav strah ovog sveta prepustiti se prirodi. (mada i proceniti svoju trenutnu spremnost jer par nedelja pre nismo bili spremni, a krenuli smo...)


"...Između bojazni da će se nešto desíti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek..."



Na uspon smo krenuli sa strane Sedla a tu smo se i vratili... I sad priče o siparu gde ideš korak napred dva nazad (gori sipar je kada se ide na prevoj Samar), o strmini gde hodaš ivicom ponora od 800 m (gde je na dnu Škrčko jezero)... i sve druge priče... bolje da nisam čula, čitala... jer su mi samo unele nemir...



Jeste ide se liticom i jeste jezivo ako gledaš iza sebe i sve to stoji ali nije toliko strašno kada si tu, kada hodaš, kada gledaš... Strašnije je kada razmišljaš... 
I jeste da na delovima hodaš sa sve četiri "noge" ali sve to ima svoju draž i jako je lepo (uz maksimalnu opreznost koja se podrazumeva na ovakvim usponima, i kondiciju naravno)...
Na kraju mi je došlo da zagrlim Durmitor... ceo tako lep i divlji... 


Naravoučenije, ne čitajte iskustva drugih kada idete u planinu već jednostavno idite i doživite je na svoj način! (i budite pažljivi svakako ;) )


Kada krenete na uspon već na početku imate opaku uzbrdicu, veranje liticom i nekako se prepadnete šta vas čeka kasnije ako je početak ovakav ali posle određeni deo puta je manje više "ravan" i prelep... Pred vama su ogromne gromade stena, Šiljci, u daljini Pasovi... dolina Surutka... I dolazite do podnožja, jezera Zeleni vir, posle sat ipo vremena hoda (tu je raskrsnica za Bobotov kuk i Samar)... i od tada ide ozbiljan uspon na Bobotov kuk... Prvo siparom idete gore-gore... do prevoja gde se vidi Škrčko jezero i gde se spajaju staze onih koji idu preko Crnog jezera - Lokvica i onih preko Sedla, onda ima određenog dela gde se držite za sajle i gledate u Škrčko jezero dosta ispod vas ali nije tako strašno kako sam mislila, deci je taj deo bio još i najzabavniji... A meni je taj deo bio najveća noćna mora u razmišljanjima (snovima)... Samo pažljivo i lepo je... A onda sajla prestaje i sa sve četiri polako dolazite do vrha... Prelepog, čarobnog, moćnog... Pogled na sve strane je zaista čaroban i iskustvo koje vredi svog straha, znoja, proklizavanja, nespavanja, svih molitvi...



I iako smo imali dosta vremena na kraju nas je nevreme poteralo da požurimo nazad a u stvari celo "nevreme" je bilo tu samo da bih nas počastilo dugom na kraju uspona... Ne nekom jakom ali ipak duga je DUGA i nama uvek znak nečeg lepog, pozitivnog...


A i deci je taj dan ostao vrlo upečatljiv ne samo zbog boljeg upoznavanja sebe samih i svojih granica, predivnih pogleda, čistog vazduha, snega i cveća... već zbog shvatanja vrednosti i tananosti naših života koje prečesto uzimamo zdravo za gotovo...


I... mislim da je sasvim jasno zašto ovog puta nema recepta, barem ne onog o hrani...

(Prevoj Samar)(Vražje jezero)(Katun Lokvice)(Bobotov kuk)

25 коментара:

Palmina је рекао...

Prelijepo. :)

Jovanka Baštovanka је рекао...

fantasticno! svaka cast! koliko vam je trajao cijeli uspon?

Unknown је рекао...

Ne mogu ni da zamislim kakav je osecaj "osvojiti" neki vrh, sudeci po slikama fenomenalan!

JA U KUHINJI... је рекао...

Jovanka Baštovanka: Do gore i nazad oko 8 sati plus pauzice...

JA U KUHINJI... је рекао...

Palmina: Znaš i sama kako je lepo u planini ;), mi zaista uživamo svaki put!

JA U KUHINJI... је рекао...

Jelena Jovanovic: Mnogo je lep osećaj i aktivnost za svaku preporuku... Nije to samo hodanje, to je upoznavanje sebe (približavanje sebi) i još mnogo toga uzgred :)

Nevena је рекао...

Nestvarno Oli, nestvarno!

Svaka čast i bravo! Baš ste porodica inspiracija :)

Tanja Leković је рекао...

Kakva divlja i lepa priroda!!!

Unknown је рекао...

Sve čestitke. Vaša istrajnost, priroda i sva ta ljepota ostavljaju bez daha!

Foozdarije је рекао...

Apsolutno vrijedno divljenja. Svaka čast ;)

Gordana - KuhinjskePrice.com је рекао...

Odusevljena sam, svaka cast! Sjajan post!

Aleksandra @ Vanilla&Staubzucker је рекао...

Prelijepo, super recept!
Osim "mojih" šuma, evo još jedna meta koje bi mi ispunila dušu i tijelo!
Ništa mi drugo ne treba, samo šum vjetra......

Анониман је рекао...

Ovo je fenomenalno! :) deluje stvarno uzbudljivo, a vi ste super i mnogo ste mi slatki :)
Sanja

What's for dessert? је рекао...

Čestitke na usponu! Pogled s vrha je fenomenalan!
Ja obavezno prije svakog uspona pročitam opis staze, jednostavno volim znati kamo idem išto očekivati. Moja prijateljica, s druge strane, planinari kao kufer, nju ništa ne zanima.

Sladoled је рекао...

Ma vi ste fenomenalni! Svaka cast! Fotografije za 10+!

JA U KUHINJI... је рекао...

Hvala, hvala, HVALA svima na predivnim komentarima :) ♥

Začarana kuhinjica је рекао...

Predivno!!!

Od slika zastaje dah, a mogu misliti kako vam je u stvarnosti bilo na vrhu!!!

Мјауриса је рекао...

Ma prelepo! Hihi, tu je i "ona" fotografija, kotrljajuća... Ali vidiš kako je sve super prošlo. I iz mog ugla, posebnu vrednost ima to što je to vaša ZAJEDNIČKA akcija. Vi ste savršen tim. Hvala ti za fotografije koje se mogu uvek iznova gledati. :*

ivana је рекао...

durmitor je san! durmitor je čarolija! zeleni vir i škrčka jezera <3 šareni pasovi i bobot! hvala na zračku sunca u ovo kišno novembarsko jutro...

JA U KUHINJI... је рекао...

Hvala, hvala... Svako slovce nam mnogo znači... Svako dobro vam želimo... i da se vi upustite u neke svoje ovakve (ili slične) avanture :)

prekratakdan је рекао...

Ona prva slika je nešto posebno, ljubavno, predivno, a i sve ostale. Djeca su vam super i tako je lijepo što ste zajedno i što sve to radite zajedno. Uživala sam u svakoj slici i svakoj riječi i vjerujem da je bila panika, ja mislim da bi ja umrla od straha.

Unknown је рекао...

Zelim da se popnem.Samo citajuci vase iskustvo i gledajuci predivne fotografije pozelim da prodjem isto.To je to🙂

JA U KUHINJI... је рекао...

Sandra Kalezic: Uh... i ja bih opet, fali mi Durmitor 😊

Verkabg1 је рекао...

Pogledala sam Vaše fotografije i eto, ovako javno ČESTITAM, jer Durmitor jeste lijep ali je surov i sirov. Fotografije su Vam prekrasne, prosto mi došlo da vam neku ukradem, ali.... nisam, jer ih imam preko 25 hiljada sa Durmitora. Za Bobotov kuk, treba imati zdrav organizam i dobru kondiciju.
Još jednom SVAKA ČAST, od nekoga ko je odrastao na Durmitoru.

JA U KUHINJI... је рекао...

Verkabg1: Veliko HVALA, nama je Durmitor u 💝 i s obzirom da nismo bili nar godina JAKO nam nedostaje 😇

Постави коментар