Jedan Sunčicin dan viđen očima njene mame:
"...Doručkovale smo zajedno, onako čupave i još tople od sna. Desilo se, eto, da cura nije htela da ustaje sa stola. Zgrabila je flomastere i blok. Pa smo crtale. Tek je otkrila čari crtanja! Možeš li da zamisliš našu sreću? Njena rukica je svo ovo vreme bila plašljiva i smotana. Preko godinu dana, malo po malo, učila sam je kako da je drži. Kod nje to sve ide polako, ali ne nije ni važno. Svaki naš pomak je velik kao planina. Sada vuče po papiru i prvo se naslađuje zvukom koji pri tom proizvodi. Onda priđe skroz do papira i žmirkajući pokušava da vidi šta je to iz njenog pera izašlo. Oduševljava se. Menjamo boje. Pravimo predele. Crtamo priče. Crtam ja, pa me ona imitira. Dodajemo pečate. Hej, crtanje može da traje satima! Slušamo muziku uz to. Prosto mi je drago što pada kiša, i što ne moram napolje.
Oblačimo se, umivamo se, sve zajedno. Moram da sredim veš i učim je da mi u tome pomaže. Sva je ponosna, jer je sve naše čarape složila na svoje mesto. Smešno mi je što zna koje su moje, a koje Ivanove. Moje su uvek šarenije od njegovih. Vidiš kako je važno biti svoj!
U pauzama između dva pljuska, trknemo do prodavnice. Pokisnemo malko, ali se tome raduje kao da se okupala na Adi. Dobija čokoladnu bananicu od prodavačice. Nosi kesicu sa nekom sitnicom, ali sva je važna. I od toga se prave priče.
A tek plastelin! Pa gnječenje, pa rolanje, pa bušenje rupa po istom. Pa kombinacija boja. Pravljenje figurica. Pa od figurica opet priča.
Splav SkalarPa onda odmor. Sedimo na terasi i ćutimo. Ona žmuri i, znam, sluša kišu kako pada. Pored nje, naučila sam i ja da žmurim. Nije to tako loše, samo da znaš. Probajte. I sluhom se štošta može videti.
