Bezvremena ljubav i Šnenokle

"Budim se rano, može se reći daleko pre zore. U više navrata, u vremenu pre svitanja, sednem ispred kreveta gde spava moja supruga i posmatram je dok sanja. Uživam u njenim snovima, posmatrajući je kako slatko spava kroz sećanje mi prolaze mnogi detalji iz našeg zajedničkog života. Ne mogu da zaboravim tu međusobnu ljubav koja nas tako čvrsto drži u zajedništvu toliko godina. Mnogo sam joj bola nanosio tokom našeg života, jedan deo je bio posledica moje neobuzdane i čvrste ličnosti i prirode. Drugi deo je bio posledica njene nagle transformacije poslednjih decenija. Postala je i veoma, veoma ljubomorna. Njena prevelika ljubav me prosto boli. Ja joj ne mogu tom merom, merom kojom ona mene voli uzvratiti ne zato što je ne volim već zato što sam drugačije emotivne građe. Gledajući je više puta sam se zaplakao, ne zbog neke tuge, već iz zadovoljstva. Srećan sam što pored sebe imam takvo stvorenje, koje obožavam, ali joj to ne dajem do znanja iz straha da tu moju slabost nehotice ne zloupotrebi.

Moje suze sadrže u sebi koncentrat sreće ali i strah rastanka koji je neminovan. U našim godinama rastanci zauvek su nešto normalno, toga sam svestan ali još uvek nisam spreman to da prihvatim, a ne znam da li ću ikada i biti. Dok spava, krišom je u mraka posmatram i osluškujem šumove njenog disanja. Samo zrak svetlosti uličnih svetiljki koji se nečujno uvlači u našu sobu može da osvetli kristale mojih suza. Dok ona spava i slatko sanja ja kroz tamu osvetljavam najlepše trenutke našeg zajedničkog života, ali i one koji nisu tako lepi ali su ljudski i okupani našom ljubavlju. I ako nisam neki vernik, molim se bogu da prvo ja odem, jer ne znam da li mogu preboleti njen nestanak. Moju ljubav polako transformišem u molbu. Bio sam blizu odlasku kada sam imao saobraćalnu nesreću. Ali njena ljubav, upornost i nadljudska snaga otrgli su me iz kandži smrti. Nije dozvolila da je napustim. Borila se kao lavica i uspela je u svojoj nameri. Danas je ona bolešljiva, vidim veliki strah u njenim očima a ja ne mogu da pomognem, nemo posmatram činjenicu kako vreme ne radi za nju i molim se bogu. Po lekarskim nalazima ona je zdrava, ja osećam da je pritiska neka čudna boljka. Moja pomoć, ako se to naziva pomoć, je moje nastojanje da joj odvratim misli od njene bolesti. Nikako ne mogu da zaboravim njen pogled, pogled pun ljubavi kojim me je dočekivala svako jutro kada smo studirali. Kako da zaboravim snagu i upornost tog krhkog i nežnog stvorenja kada mi je trebalo pomoći. Ne zaboravljaju se ni njeni zagrljaji i poljupci. Još nikada nisam izašao iz kuće ili stana da me nije poljubila. Ne smem ni da pomislim da može doći i taj dan kada će se godinama građena naša kula ljubavi srušiti kao kula od karata, nestati, kada će ostati samo uspomena i sećanje. Moram prvi da napustim ovaj život a ona će, nadam se, nastaviti da živi od uspomena na našu ljubav. Jednostavno drugačije ne sme biti. To je pošteno ako ni zbog čega a ono zato što sam stariji."

Moj tata 🧡🧡🧡

Bila je sazdana od istog "materijala", od iste količine i vrste ljubavi i verovatno sa istom misli da mora ona prva otići... I u suštini njena duša i jeste otišla sa njegovom... telo je još skoro godinu dana zombirano bilo tu, poprimalo njegov oblik, njegov pogled, njegovu grimasu, njegovu bolest... a onda otišla... na današnji dan pre godinu dana KONAČNO je uspela... sa osmehom na licu i neverovatno zadovoljnim izrazom lica napustila je telo i spojila svoju dušu opet sa njegovom...u večnosti...

Ljubav je najjača sila koja može da nas održava u životu, da nam da snagu da pomeramo planine, da učini da ozdravimo ali isto tako i da nas pošalje u smrt bez neke konkretne i očigledne bolesti...

Šnenokle je onaj neki starinski jednostavni a moćni slatkiš. Par osnovnih namirnica koje daju nešto sasvim sasvim posebno. Mama ih je često pravila osamdesetih... i valjda ih od tada nisam ni jela.

I tražeći recept u njenom kuvaru nisam ga našla, valjda je recept bio suviše jednostavan, znala ga je napamet i nije zapisala... Zato mi je u pomoć pritekao Veliki Narodni Kuvar koji je stariji od mene i isto me neverovatno veže za mamu, detinjstvo, moja prva kuvanja...

A posudice... Uh... Ove Zepter posude u našoj porodici su već tridesetak godina, pamte mnoga porodična slavlja, okupljanja, lepe i tužne trenutke... i sad kad ih vidim kod sebe nekako mi se stvori knedla u grlu... 

Ima tih nekih stvari koje pored materijalne vrednosti imaju mnogo veću sentimentalnu, pogotovo servisi za ručavanje, ovako neke posudice... sve te stvari koje su obično stajale u vitrinama i vađenje i korišćene samo u nekim posebnim prilikama... I iako sam do sada bila ravnodušna prema svim tim stvarima tj. uzimala sam ih zdravo za gotovo sada u svakoj toj stvari vidim NJIH, njihove osmehe, zabrinutost... vidim ceo njihov i naš život kako mi trči pred očima... vidim određene scene, trenutke... kao sličice blinkaju mi pred očima i teraju da srce krene da "preskače", a oči da suze...

Napomena: Kratak video pripreme imate sačuvan u highlight na instagramu, na ovom linku (ali mislim da radi samo sa telefona) 😇

Potrebno je:

(za 6 posudica)

1 l mleka

6 jaja

6 kašika šećera + 2 kašike prah šećera

1 burbon vanilin šećer

2 ravne kašike brašna

Način pripreme:

U šerpu sam sipala mleko i vanilin šećer pa stavila na ringlu da se mleko zagreje, da prostruji.

U mešuvremenu dobro sam umutila belanca u čvrst šne i dodala sam im dve kašike prah šećera.

U mleko sam onda stavljala belanca i kuvala lagano par minuta, okrećući ih a onda rupičastom kašikom vadila u posudice za serviranje (može i u jednu veću činiju).

Žumanca sam dobro umutila sa šećerom i brašnom, dodala malo mleka u kome se kuvao šne a onda celu smesu žumanca sipala u mleko i kuvala stalno mešajući dok se nije stvorio gusti krem.

Krem sam onda prelila preko belanaca, sve dobro ohladila i servirala.