Moć reči...

Ne potcenjujte moć reči (pa i onih neizgovorenih).

Danas jedan sasvim drugačiji post, možda suviše ličan i intiman i nema nikakve veze sa hranom, o kojoj obično pišem, ali ima veze sa mnom, sa onim što jesam, sa životom, sa njegovom suštinom... i sa mojim tatom... koji je napustio svoje telo pre tačno godinu dana...

Tata je pre više od dvadeset godina imao saobraćajnu nesreću i bio je jako teško povređen, oporavak je bio dug i neizvestan... meseci i meseci su prošli pre nego što nam je doktor prvi put rekao da je izašao iz životne opasnosti... 
Posle toga godinama, pisao je svoj TESTAMENT, sve svoje misli, osećanja, želje, snove, događaje pretočio je u dve knjige od po 300-400 strana... i kada je osetio da je KRAJ blizu to nam je poklonio... Nešto najvrednije što jedan čovek može pokloniti drugome... jedan otac detetu, unuku, bilo kom potomku....
I danas vam izvlačim par delića tatnih misli... A moje upadice su tu samo da bih shvatili o čemu se radi...

"Razmišljam o novonastaloj situaciji i skoro da sam ubeđen da se ne isplati, da za ovo malo života što mi je ostalo, da podnosim novu patnju, nove bolove i muke a da ipak sve to vodi u novu neizvesnost. Možda je u predaji spas. Ja više nemam snage da se borim, svega mi je dosta.

Vidno uzbuđeno moje dete, moja krv, gledalo me je nekako žalosno i tužno, sa suzama u očima koje samo što nisu ukvasile njene blede obraze.

- Tata, moraš da izdržiš, moraš da se izboriš za život, pa ko će moju decu da razmazi, na koga ću ja da se ljutim. Pa zar da ne dočekaš unučiće od mene. Ne može to tako, nema predaje. Moraš da se boriš i izborićeš se, ubeđena sam.

Tupo sam je gledao a srce mi se cepalo, pa moja ćerka još nije ni udata, još nema svoju porodicu, student je. Mislim da sledeće noći nisam spavao, dugo sam razmišljao i preispitivao svaku svoju misao i naum. Ja neuništiv, totalni optimista došao sam u situaciju da popustim pred pesimizmom izazvanim teškoćama koje mi je život nametnuo, pred fizičkim bolovima. Pa zar možda nije došlo vreme da platim ceh lagodnom dosadašnjem životu. Nikada nisam bio ozbiljnije bolestan, ni jedan jedini dan nisam proveo u bolnici, kod lekara sam išao samo na sistematske preglede i po lekarska uverenja. Nisam imao otvoren lekarski karton. Nije li priroda mene Lošeosionog i punog sebe i života na ovaj način upozorila da postoji i druga teža strana života. Realnost življenja je mešavina sreće i nesreće, dobra i zla.

Sada sudbina kod mene uspostavlja na neki način ravnotežu i ja to moram da prihvatim. Izgleda da sam te noći shvatio da čoveka dok ne pomiluje smrt ne ceni dovoljno život. Shvatio sam da se ja u stvari ne plašim smrti, ja se plašim života. A zašto bih se plašio života kad je on ipak u mojim rukama, bilo je samo pitanje da li će u meni prevladati bog ili đavo. Ipak prevladala je ona božanska sila koja me je otrgla od đavoljih misli i pokazali mi put kojim moram da pođem, pa ma kako bio bolan. Razumeo sam poruku sudbine, da bih doživeo i dospeo do onog lepog što život pruža moram proći kroz lavirint, bola i patnje, moram izdržati sva iskušenja, moram pobediti ta nesreću koja se nadvila nadamnom i naći svoj put ka srećnom nastavku životu."

"Osećaj bola nije bio samo na kostima ruke sa koje se demontira fiksator, mislim da su me boleli i nokti na svim prstima, kao da ih neko čupa. U polusvesti koja je obavila moje telo kao iz velike daljine dopirale su reči moje ćerke;

“Tata, moraš da izdržiš, moraš da se izboriš za život, pa ko će moju decu da razmazi, na koga ću ja da se ljutim. Pa zar da ne dočekaš unučiće od mene. Ne može to tako, nema predaje. Moraš da se boriš i izborićeš se, ubeđena sam u to.”

Te reči koje su dopirale do mene niotkuda, ublažavale su moj bol i davale mi nadljudsku snagu, znao sam da moram i mogu svaki bol da izdržim, bez jauka, bez glasa. Više puta sam ih čuo, ponavljale su se kao kakav eho moje podsavesti. Stisnutih zuba osluškivao sam škripu zavrtanja koji su zarasli u moje kosti, pri svakom okretu zavrtnja bio sam bogatiji za jedan bol više i malo bliži kraju muka. Bilo je šest zavrtnjeva koji su fiksirali horizontalne držače polomljenih delova kosti moje nadlaktice. Imao sam utisak da to odšrafljivanje traje čitavu večnost. Imao sam dovoljno vremena da sagledam sopstveni život, od onoga dana kada sam prvi put, ugledao zaslepljujuću svetlost na kraju mračnog tunela, kada sam udahnuo vazduh i osetio jak bol koji je izazvao moj plač pri rođenju do dana kada je kremirano moje beživotno telo, čini mi se da tada nisam zaplakao. Ceo taj interval vremena moja svest je prelistala za desetak minuta koliko je trajala delatnost doktora na demontaži fiksatora. Bol me je primorao da se vratim u utrobu svoje majke i da krenem hodom po mukama i potom da odlepršam u pravcu plamena kojim je sagorevano moje beživotno telo, a odatle ka izvoru svetlosti koja obećava nov život."

Tata se oporavio, kao da se ništa nije desilo i živeo i doživeo moju decu, doživeo je da ih razmazi do te mere da su ga oblepljivali selotejpom (celog) i acetoncem šarali po glavi (_"%&). I zapamtili su ga jer su imali 17 i 18 godina u trenutku rastanka...
Bolest od koje je bolovao bila je duga, teška i...jeziva mogu reći... Do te mere užasna da sam svakog dana molila sile svemira da mu olakšaju...da ga uzmu...

A onda jedne noći u polusnu javila mi se potreba da sročim u par reči sve ono što mu želim reći "na rastanku":

Ovaj tekst koji si nam ostavio je nešto najvrednije što si mogao da nam ostaviš jer su tu tvoje misli, osećaja...doživljaji, život… I često ga čitam i onda kao da sam tu sa tobom, kao da šetamo Kališem i pričamo…

I pre 20 i kusur godina kada si imao nesreću i kada sam ti rekla da moraš da živiš jer želim da te pamte moja deca (koja nisu bila ni u razmišljanju), mislila sam da me nisi ni čuo a kroz tvoj rukopis shvatila sam da jesi i da su ti baš te reči pomogle da uspeš da se izboriš sa svim ludostima tada i da ostaneš među nama…

I kao što sam te onda molila da ostaneš sada te molim da ideš, da oslobodiš svoju dušu, da prestane ova patnja… Da ideš put svetlosti i da znaš da ću ja tražiti tvoj znak u prirodi, u zraku Sunca, u leptiru, peru, među zvezdama… I da mi obećaš da ćeš me sačekati kad ja budem dolazila tu, da me naučiš da živim tu kao što si me dočekao ovde i naučio me da živim ovde…

Kada sam se probudila otišla sam do tate i odvela mu unuke da se pozdrave... da ga vide poslednji put, da im stisne ruku i... a onda ostala sama s njim... I nisam imala snage da mu kažem i jednu reč, pričala sam mu u sebi, ali jednostavno glasa nije bilo jer sam znala da je to TO... Samo su suze tekle i tekle... Ipak moj tata je čuo šta sam mu u sebi rekla, sve razumeo, i sledećeg jutra dobila sam "poziv koji menja sve"...

 A onda nasumice čitajući TESTAMENT (jer još nemam snage pročitati ga redom i celog) pred njegov "ispraćaj" nabasala sam na njegove sledeće misli i ostala potpuno zatečena... delom gde kaže "Ta mala i nežna bića mnogima od nas ulepšavaju poslednje dane života i čine da odlazak iz života manje boli."

"...Stariji ljudi koji imaju sreću da imaju unuke znaju kakva je sreća imati te male potomke. Izgleda da je ta sreća nemerljiva. Stariji ljudi veću ljubav poklanjaju unucima nego što su je poklanjali sopstvenoj deci, dok su bili mali ali i kao odraslima. Ovo izgleda nelogično ali je istinito. Unuci su oni činiloci koji omekšaju i razgale dušu kod starijih ljudi. Kod tih ljudi oni probude mnoge već uspavane ljubavi i izmame osmehe i sreću u kojoj se starci kupaju poslednjih dana života. Zahvaljujući tim malim nežnim stvorenjima, mnogi starci odlaze iz života prepuni sreće i ljubavi. Ako anđeli uopšte postpje to su naši unuci. Ta mala i nežna bića mnogima od nas ulepšavaju poslednje dane života i čine da odlazak iz života manje boli. Naši unuci će za nas uvek biti mali i mladi bez obzira koliko godina budu imali, kada ih budemo napuštali. Oni će nastaviti, na neki način, naše živote..."

Moj tata 💛🌞🌠