Ovaj post je napisan još u martu mesecu tako da vas ne čudi kad krenem da pominjem vetar, led... i ostale "zimske radosti"...
Ovde je važila ona "preko trnja do zvezda". I jeste da smo se zezali kako ćemo imati romaničnu večeru kada se vratimo sa pecanja ali daleko od toga da smo verovali u to. Čak šta više prvo smo naišli na zaleđenu vodu, onda je vetar šibao kao lud, pa su se kola zaglavila u blatu (a i kišica je krenula) a dragi i ja ko mali prasići više od pola sata pokušavali da ih izvučemo (dok su deca unutra slušala muziku, jela sendviče, smejala nam se i ludo zabavljala)... I na kraju kada je rekao da ide da zabaci mislila sam da se šali... a tek kada smo se spustili do reke i dok sam skidala blato sa patika kada je rekao "Dođi ovako i hvataj je imam ribu..." mislila sam da me definitivno zeza... Ali ne, ipak nije... I jeste da nije prevelika riba ali s obzirom na obzir bila sam presretna i deca su imala predivnu večeru a ja čas o čišćenju ribe jer sledeći put sve radim sama...
I smuđ mi je zaista predivna riba u svakom pogledu: ne smrdi na ribu, nema ukus mulja ili čega već, nema puno kostiju... ma savršeno...
Deca su samo mljackala i bila oduševljena celim dnevnim doživljajem a i večerom naravno...
